I
Smiljana
Pre skoro tri veka, jedna žena je sa dve jetrve, Ojdanom i Jasnom, bežala od Turaka. Zvala se Smiljana. Prvo su se zaustavile negde kod Čačka, ali stado ovaca je tu počelo da poboleva, i neko im je rekao da je jedini lek beg u planinu, gde će se ovce oporaviti. Tako su krenule dalje, sve do Ljubiša, i prešle reku Ljubišnicu. Reka je tada bila toliko bogata ribom da su ovce, gazeći kroz vodu, na runu iznosile pastrmku na obalu – a to su protumačile kao znak da su stigle. Tu su se i naselile, na mestu koje se od tada zove Stara Kućetina.
Reka je bila toliko bogata ribom da su ovce, gazeći kroz vodu, na runu iznosile pastrmku na obalu.
Nije prošlo dugo, a aga iz Alinog Potoka se zagledao u Smiljanu i odlučio da joj pokloni zemlju ispod Čigote. Uslov je bio jednostavan: njena dva sina trebalo je da uzjašu konje i sve što za jedan dan objašu – to će biti njihovo. Sinovi su gonili koliko su mogli, a na jednom vrhu je jedan konj pao od napora. Taj vrh i danas se zove Konjoder. Tako je zemlja ispod Čigote, dobijena tog dana, postala Smiljanića zemlja.
Stare antropogeografske studije Zlatibora (Ljubomir Ž. Mićić, 1906) beleže istu okosnicu priče: pre oko 300 godina, tri snahe-jetrve stigle su u Ljubiš, a najstarija, Smiljana, nastanila se baš na Staroj Kućetini. Od nje je nastala velika porodica Smiljanić, koja se dalje raširila po celom zlatiborskom kraju – od Ojkovice i Čajetine do Užica i Čačka. Porodica slavi Đurđic. Iz iste loze potiče i đeneral Krsta Smiljanić, rođen u Ljubišu 1868, komandant Drinske divizije na Solunskom frontu i kasnije ban Zetske banovine – čedo istog sela i istog imena, spomen na koga danas stoji kraj jezera na Zlatiboru.
II
Zakosi pre turizma
Vekovima posle Smiljane, zemlja ispod Čigote ostala je ono što je bila od početka – krš. Deo gde danas stoje naše vikendice bio je gola, kamenita strana sa malo trave. Ovde se nije živelo stalno: zime na ovoj visini bile su preteške, pa je Zakose oživljavalo tek proleće. Svake godine, deo porodice izlazio je sa stokom na ispašu i tu ostajao sve do jeseni – isti onaj sezonski, transhumantni ritam po kome je živeo ceo Zlatibor. Preko leta kosile su se livade, po čemu je ovaj kraj i dobio ime – zakosi, sunčane strane pogodne za košenje.
Kroz ovaj isti teren nekada su prolazili i turski karavani, na putu koji je vodio dalje, ka Čajetini – tamo su se karavani i zadržavali na duži odmor i konak. U obližnjem Međi Dolu i danas stoje ostaci stare kafane, brvnare sa svega par soba, tihog svedoka tih vremena kada su Zakosi bili usputna tačka, a ne odredište.
Sve do 2000. godine, Zakosi su ostali slabo razvijeni – svega jedno skromno vikend naselje na osami, daleko od bilo kakve gužve.
III
Zakosi danas
Ono što je vekovima bilo krš i letnja ispaša, danas je mirno odredište za odmor – u podnožju Čigote i Tornika, na istoj zemlji koju je, po predanju, Smiljana dobila pre tri veka. Apartmani porodice Smiljanić nalaze se tačno tu, u naselju koje i dalje nosi njeno ime: Smiljanića zakosi (u narodu često i Smiljanski zakosi). Isti vazduh, ista sunčana strana, ista tišina – samo bez studeni koja je nekad terala ljude nizbrdo pred zimu.