I
Смиљана
Пре скоро три века, једна жена је са две јетрве, Ојданом и Јасном, бежала од Турака. Звала се Смиљана. Прво су се зауставиле негде код Чачка, али стадо оваца је ту почело да поболева, и неко им је рекао да је једини лек бег у планину, где ће се овце опоравити. Тако су кренуле даље, све до Љубиша, и прешле реку Љубишницу. Река је тада била толико богата рибом да су овце, газећи кроз воду, на руну износиле пастрмку на обалу – а то су протумачиле као знак да су стигле. Ту су се и населиле, на месту које се од тада зове Стара Кућетина.
Река је била толико богата рибом да су овце, газећи кроз воду, на руну износиле пастрмку на обалу.
Није прошло дуго, а ага из Алиног Потока се загледао у Смиљану и одлучио да јој поклони земљу испод Чиготе. Услов је био једноставан: њена два сина требало је да узјашу коње и све што за један дан објашу – то ће бити њихово. Синови су гонили колико су могли, а на једном врху је један коњ пао од напора. Тај врх и данас се зове Коњодер. Тако је земља испод Чиготе, добијена тог дана, постала Смиљанића земља.
Старе антропогеографске студије Златибора (Љубомир Ж. Мићић, 1906) бележе исту окосницу приче: пре око 300 година, три снахе-јетрве стигле су у Љубиш, а најстарија, Смиљана, настанила се баш на Старој Кућетини. Од ње је настала велика породица Смиљанић, која се даље раширила по целом златиборском крају – од Ојковице и Чајетине до Ужица и Чачка. Породица слави Ђурђиц. Из исте лозе потиче и ђенерал Крста Смиљанић, рођен у Љубишу 1868, командант Дринске дивизије на Солунском фронту и касније бан Зетске бановине – чедо истог села и истог имена, спомен на кога данас стоји крај језера на Златибору.
II
Закоси пре туризма
Вековима после Смиљане, земља испод Чиготе остала је оно што је била од почетка – крш. Део где данас стоје наше викендице био је гола, каменита страна са мало траве. Овде се није живело стално: зиме на овој висини биле су претешке, па је Закосе оживљавало тек пролеће. Сваке године, део породице излазио је са стоком на испашу и ту остајао све до јесени – исти онај сезонски, трансхумантни ритам по коме је живео цео Златибор. Преко лета косиле су се ливаде, по чему је овај крај и добио име – закоси, сунчане стране погодне за кошење.
Кроз овај исти терен некада су пролазили и турски каравани, на путу који је водио даље, ка Чајетини – тамо су се каравани и задржавали на дужи одмор и конак. У оближњем Међи Долу и данас стоје остаци старе кафане, брвнаре са свега пар соба, тихог сведока тих времена када су Закоси били успутна тачка, а не одредиште.
Све до 2000. године, Закоси су остали слабо развијени – свега једно скромно викенд насеље на осами, далеко од било какве гужве.
III
Закоси данас
Оно што је вековима било крш и летња испаша, данас је мирно одредиште за одмор – у подножју Чиготе и Торника, на истој земљи коју је, по предању, Смиљана добила пре три века. Апартмани породице Смиљанић налазе се тачно ту, у насељу које и даље носи њено име: Смиљанића закоси (у народу често и Смиљански закоси). Исти ваздух, иста сунчана страна, иста тишина – само без студени која је некад терала људе низбрдо пред зиму.